Narod koji ima Ćele-kulu ne može propasti

Ћеле-кула_____ После чегарске битке Турци су желели да се на најсвирепији начин освете српском народу. Они су на периферији Ниша, на путу који води ка Цариграду, одлучили да подигну кулу од глава изгинулих српских војника. Турски заповедник Ниша од 1809 – 1812, Хуршид паша, наредио је Србима ћурчијама да одеру главе и коже испуне памуком. За то им је плаћао по 25 гроша. Коже испуњене памуком послате су султану у Цариград, у знак победе. Од лобања je подигнута Ћеле – кула, што на турском језику значи кула од људских лобања. Ћеле – кула је четвороугаоног облика, висине око 4 метра. Главе су биле окренуте напоље, а биле су утврђене кречом и песком. Било је 952 лобање, у 14 редова са сваке стране. Ћеле – кула са оволиким бројем глава стравично је деловала на све оне који су је видели. Мучан и тежак утисак остављала је нарочито на српски живаљ у граду и околини. Из хуманих и религиозних разлога хришћани из Ниша су ноћу скидали лобање са куле и сахрањивали их на гробљу. Сазнавши за ово, Турци су стали на пут томе. Временом се, међутим, променило мишљење о Ћеле – кули и код трезвенијих Турака.

За време своје управе у Нишу (1861 – 1866) Митхад паша, школован у Паризу, намеравао је да поруши овај варварски споменик, али је наишао на отпор нишких Турака. На тај начин кула је сачувана, чиме је учињена велика услуга нашим народима. До ослобођења Ниша од Турака 1878. године кула је била откривена. Те године је ограђена и наткривена. Четрнаест година касније, добровољним прилозима становника читаве Србије, озидана је капела која и данас постоји. После ослобођења Ниша број лобања на кули осетно је смањен. На смањење броја лобања у Ћеле – кули утицало је, поред осталог, и само време, тако да је данас сачувано од заборава 58 лобања. Заштита и уређење Ћеле – куле, предузете првих година после ослобођења града, настављени су и касније. Приликом прославе 60-то годишњице ослобођења Ниша од Турака (1937. године) око куле је подигнута гвоздена ограда. Годину дана после тога испред Ћеле – куле постављен је споменик са бистом Стевана Синђелића и рељефом на коме је приказана битка на Чегру. Споменик је дело вајара Славка Милетића. Поводом прославе 180. годишњице Чегарске битке 31. маја 1989. годнине уређен је простор око Ћеле – куле и обновљена је сама капела.

Подигавши Ћеле – кулу у Нишу, граду који спаја средњу са југоисточном Европом и Блиским исто-ком, Турци су желели да тај споменик буде опомена балканским народима – да ће их снаћи грозна смрт ако покушају да се дигну против турског господства. Споменик, међутим, није одиграо ту улогу. Он је, напротив, био подстицај за дефинитивно ослобођење. Када је 1833. године француски песник и академик Алфонс де Ламартин (1790-1869) издао у Паризу своје дело „Пут на Исток”, он је у посебном поглављу „Белешке о Србији”, дубоко потресен са оним што је видео у Ћеле – кули, између осталог забележио и следеће: „Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине”.